|
Priča br. 12 Autor:
Srđan M. Dojković
Nedelja. TV program
kao i obično nezanimljiv nedeljom, mada ni ostalim danima nije bolji.
Ubistveno je dosadno. Dosađuju se japanske ribice u akvarijumu, papagaj
Žaki i pauk u najvišem uglu moje sobe (ostavljam ga da tu boravi iz samo meni
znanih razloga). Kroz prozor vidim da je dosadno i komšiji poštaru. Ne zna šta
će sa sobom, stoji pored kola i gluvari. Bezgranična dosada obuzela
je čak i poslovično vredne mrave i pčele... A ponajviše mene. Da se voze trke Formule 1, grickao
bih grisine i gledao prenos. Volim trke. Podižu mi adrenalin i popravljaju
raspoloženje. Ponekad se toliko uživim u najbrži cirkus na svetu da u vazduhu
osetim miris benzina... Ili da je kojom srećom lepše vreme, izašao bih
iz stana i sa ekipom iz kraja, na obližnjem terenu, odigrao nekoliko utakmica
malog fudbala. Iako prijatelji, jurcajući za loptom u žaru borbe neretko
se i posvađamo, posle čega obično odemo kućama, istuširamo
se, odmorimo, i onda opušteni, ponovo se nađemo u gradu.
Najčešće u "Ruskom caru", u prvom redu baštenskih stolova.
Uz "koka-kolu" ili pivo, u
ugostiteljskoj oazi koristimo privilegiju življenja u Beogradu. Veoma je važno sesti baš u prvi red
bašte "Ruski car". Odatle je najbolji pogled na raspupele, preplanule
i nasmejane beogradske devojke. Uživanje je gledati ih kako milovane letnjim
suncem kreću u osvajanje Knez Mihailove ili stoje na Trgu. Dok
ćaskaju, osvežavaju se ledenim sladoledima duginih boja, sokovima i
mineralnim vodama iz raznovrsno dizajniranih plastičnih boca. Svaki dan
proveden u njihovoj blizini, Beograđanke nam čine praznično
svečanim. Zbog dragih sugrađanki,
najlepših cvetova niklih u vrtu gradskog asfalta, moji prijatelji i ja, kozaci
"Ruskog cara", zauzmemo prvi borbeni red, posedamo za sto ispod
velikog suncobrana, podignemo noge na žardinjere i poput kneževa, udobno
zavaljeni u baštenske - dvorske stolice, lagano ispijamo svoja pića i
posmatramo najuzbudljiviju modnu reviju u gradu. Lepe i nadasve različite,
pred nama defiluju beogradske princeze, crnokose, plavokose, brinete, šatirane,
dugokose i kratko ošišane, a ima i onih sa obrijanim glavama. I takve sam
viđao na ulicama. I one dobro izgledaju. Ništa neobično.
Beograđanke su, lepota im je u genima. Putovao sam po Evropi. Obišao
Italiju, Austriju, Mađarsku, Grčku... i na putovanjima sretao i
upoznao mnogo divnih žena. No žene iz beloga sveta, neosporno privlačne,
nekako su tipske, kao da su sazdane pod istim kalupom... U Beogradu, svaka žena
u sebi nosi nešto specifično, samo njoj svojstveno. Nešto što je čini
posebnom. Istina, strankinje su bogatije, lakše im je da se dobro obuku, kupe
kvalitetnu obuću, garderobu u trendu i ekskluzivne parfeme, ali
Beograđanke koje takav luksuz sebi ne mogu da priušte, po eleganciji za
strankinjama nimalo ne zaostaju. Oduvek sam se divio sposobnosti ovdašnjih
devojaka da sa mesečnim platama kakve su naše, malim stipendijama ili
džeparcima dobijenim od roditelja, uspevaju da izgledaju kao da su izašle iz
najboljih italijanskih ili francuskih butika. Nemajući dovoljno novca za
kupovinu modnih noviteta čuvenih firmi, Beograđanke garderobu
dobavljaju od švercera, uglavnom proizvedenu u zemljama prepoznatljivijim po
siru, muzici i kobasicama nego po modi, ili nose haljine, suknje i komplete, uz
pomoć baka i majki, sašivene po šnitovima izvađenim iz
"Burde" i sličnih časopisa. I pored toga, mlade
Beograđanke izgledaju sjajno. Mnoge od devojaka nasumično odabranih
na ulicama našeg grada mogle bi hodati modnim pistama najpoznatijih svetskih
centara... kada bi htele. Poneke to i učine. Otisnu se u svet i zasene ga
lepotom. Nije tajna da na beogradskim ulicama svakoga dana srećemo
neuporedivo lepše žene od onih što ih gledamo na televiziji, u stranim
filmovima i serijama, izborima za Mis ovoga ili onoga. Beograđankama,
titule lepote nisu potrebne. I bez titula one znaju koliko su lepe. Zbog toga, mi Beograđani,
spadamo u red srećnih ljudi. Srećni smo jer ne moramo da iz nekog
Singapura, Toronta ili Melburna čitav dan putujemo avionom kako bismo
došli u Beograd i videli najlepše žene sveta. Ne. Mi jednostavno izađemo
na ulicu, sednemo ispred "Ruskog cara" i lepotice su pokraj nas. Sve
što treba da uradimo je da se prepustimo uživanju u lepoti beogradskih dama i
damica, i pazimo da se ne istrčimo, i u naletu osećanja priznamo im
koliko su nam drage i koliko ih volimo... Sa Beograđankama uvek treba
biti na oprezu. Koliko god ih voleli, ne smemo sebi dozvoliti da ih razmazimo.
Ako se razmaze i opuste, više neće biti kakve su sada. A upravo takve
kakve su, temperamentne, ponekad previše pričljive i posesivne, ali
beskrajno ljupke i nežne, dopadaju nam se i ne bismo da ih menjamo. Čim se razvedri (meteorolozi su
najavili poboljšanje vremenskih prilika), otići ću do "Ruskog
cara". Večeras tamo imam važnih i neodložnih obaveza. Ugovorio sam
sastanak sa slatkom, simpatičnom Beograđankom. Susret sa njom ne bih propustio ni zbog
čega na svetu... Možda čak ni zbog trka Formule
1, ili malog fudbala. |
