Priča br. 1

 

KAFANSKI MERAK STAROG BEOGRADA

 

Autor: Ana Vodinelić

 

 

Nezamenljivo, nezaobilazno, neprocenjivo, neodoljivo i nikad prevaziđeno mesto za provod, slavlje i razbibrigu, za pevanje i plakanje, sastanke i rastanke, polemike i pridike – uvek je bilo i biće kafana. I njena teorija, praksa i filozofija u malom koja se temeljno uči. Zato je od pamtiveka sabirni centar i gospode i hulja, pedigriranih i onih koji čak ni ne znaju šta ta reč znači. Kafane, hanovi, bistroi, mejhane, gostionice, restorani – postoji još i niz drugih opšte poznatih a i lokalnih naziva za adrese, na kojima se dočekuju mamurne zore sa ispražnjenim novčanicima.

Ali, i dušom punom »kao brod« koji je možda samo trenutno potonuo u buri emocija koja se nadvila nad mislima prethodne, besane noći. Kafane nisu samo drugi dom boema, bekrija i badavadžija, niti spas za žedne ili gladne slučajne ili »namerne« prolaznike. Kako jednom reče naš čuveni kafanski bard Mile Bogdanović, one su i »sentimentalno utočište«, a danas i jedna od poslednjih boemskih oaza na sve otuđenijem, mada sve urbanijem asfaltu. I zato se i gradovi i sela, i varošice i mestašca kojih nema na geografskim kartama, oduvek pamte i traju, ne samo po ljudima nego i kafanama koje u njima žive. Kafane jesu i stanovi i stanari na adresama na kojima su sagrađene, jer one dišu i svakog dana se rano probude, a zaspu posle svih kojima pruže gostoprimstvo.

            I veliki zaljubljenik u istoriju, tradiciju i značaj Beograda, istraživač u duši i u slobodno vreme arheolog amater dr Vidoje Golubović, nije odoleo da svoj voljeni grad istraži i putem svoje knjige predstavi na jedan nov – kafanski način. Naime, ovog leta on je u izdanju beogradske »CD grupe« objavio knjigu »Stare kafane Beograda« kao rezultat petogodišnjeg proučavanja pisanih podataka, pravnih dokumenata, istorijskih arhiva i starih publikacija koje sadrže dragocene podatke o ovim zdanjima od kojih neka i danas postoje, a drugima se gotovo izgubio svaki trag.

- Mnogi znani i neznani autori pisali su od vajkada o gradu na ušću dveju reka. Stare kafane kao deo života čaršije, imale su poseban, neobičan, specifičan, izazovan duh. U njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život Beograda protkan politikom, ali, zašto kriti i nemoralom. Kafana je bila stecište advokata, boravište svedoka, jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti i balovi, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, sednice Narodne skupštine, organizovane su zabave. U njima su uređivane i novine, pisale su se pesme i učili muzički akordi. Naravno, tu se i jelo, pilo, pa i spavalo – kaže dr Golubović koji je pre pola decenije radoznalo zaronio u bogatu riznicu kafanske istorije naše prestonice. On tvrdi da ovu knjigu nije pisao radi sociološkog, psihološkog, kulturološkog ili nekog drugog naučnog aspekta, već da bi se »otrgla od zaborava lepota imena varoških kafana i događaja vezanih za njih, koji će obeležiti istoriju Beograda«.

Knjiga »Stare kafane Beograda« dr Vidoja Golubovića najpre razotkriva istoriju kafana, pozivajući se na pisane dokumente po kojima su prve ikad podignute kafane sagrađene u gradu Meki još u 15. veku. U 16. stoleću pojavljuju se i u Kairu i Siriji, a tada je i na Zapadu započelo sa uživanjem u kafi sa Istoka. Za nas je od najvećeg značaja podatak, da su već 1522. godine (postoji i zapis iz 1521. kada su Turci ušli u Beograd) u jednoj zgradi na Dorćolu, otvorili kafanu i služili kafu. Dolaskom Turaka u Beograd, poznati putopisci bave se karavan-sarajima i hanovima, tako da se pojam kafane, prema poznatoj literaturi, upotrebljava tek posle 1739. godine kada su Turci ponovo došli u grad posle Austrije. Kako god bilo, na Dorćolu je postojala kuća gde je služena kafa, ali se još zasigurno ne može tvrditi i da je to mesto tada nazivano kafanom.

Još 1740. godine putopisac Keper pisao je o dve vrste kafana u »belom« gradu – jedne koje su posećivali hrišćani i druge u kojima su se okupljali muslimani. On je ostavio opis po njemu tada najbolje kafane »Crni orao« koja se nalazila na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i kralja Petra Prvog, do koje se dolazilo trošnim, škripavim stepeništem. Njen enterijer nisu činili stolovi, stolice i klupe, već minderluci sa bogato ukrašenim ćilimima. U toj kafani niski plafon nije dozvoljavao da se gost uspravi, zidovi su bili obojeni u zeleno, narandžasto, modro i crveno, a na ulazu je za dobrodošlicu stajalo nekoliko ibrika i krčaga.

 Dr Golubovića istraživački poriv doveo je i do spisa iz 1783. godine skeledžije Huseina, koji je opisao po njemu najveću kafanu u Vodenoj varoši na Savi koja se zvala »Čamdžijska kafana«. Već sredinom 18. stoleća poznati su pojmovi – gostionica, han, kafana, mejhana (mehana), koji se sada sasvim razlikuju.

Ustoličenje Miloša Obrenovića za Beograd je značilo i otvaranje novih radnji, krčmi i mehana, posle i kafana pored drumova, tzv. drumskih hanova i mehana pored kojih su se zaustavljali karavani. U njima je služeno piće, pečeno meso i druga jela. Njihova mreža brzo se širila, pa je vlast munjevito reagovala u vidu obaveze da vlasnik pribavi specijalnu dozvolu od kneza lično i da plaća porez od 12 groša. U mehanama su se sastajali trgovci radi kalkulisanja i špekulisanja, a u kafanicama u Sava-mali i Bukureš-mali već od 20-tih godina 19. veka uživalo se u piću i gurmanlucima, starogradskim pesmama, ali i u bludu. Tih godina je za Sava-malu izdato 15 dozvola za legalno držanje mehana, a notirane su i »divlje« mehane. S obzirom na to da nije postojala jasna definicija za mehane, u smislu njene veličine i namene, njihov broj u to vreme se tačno ne zna. U popisu iz 1820. godine u Sava-mali bilo je između 50 i 60 kuća, a po nekima i stotinjak i samo jedna mehana. Godine 1827. već je bilo 178 domova kuća, a Beograd se tada dičio kafanama »Paje Kantardžije«, »Ećim Tome«, »Zisinom«, a zatim i »Gušančevom kafanom« blizu Kalemegdana.

Svako ko je iole držao do sebe i značio nešto u gradu imao je svoje mesto, sto i stolicu u kafani. Dr Golubović naglašava da su se i značajne političke stranice ispisivale na kafanskim stolovima. Za njima su sedeli i birači i glasači, naročito u vreme između dva svetska rata, pa je tako nepisano pravilo bilo da u »Barajevu« sede demokrate, članovi »Slovenske ljudske stranke« mogli su se naći u »Ljubljani«, a »Maderu« su »rezervisali« ministri Cvetkovićeve vlade.

U kafanama su sedeli i znani i neznani, u njima se stvarala naša poezija na primer Branka Cvetkovića i proza Branislava Nušića, a pod njenim krovom nadahnuti su i večni šlageri »Mali stan«, »Mansarda«, »Tri palme na otoku sreće«, »Šta znate vi muškarci?«, »Zašto si pospan Džo?«... Kafana je bila utočište za beskućnike, boeme, studente, putnike, vračare, umetnike, žene sumnjivog morala, a kao takva najtačnije lice i naličje velegrada Beograda. Njegovom specifičnom šarmu doprinelo je i društvo za zabavu i uveseljavanje »SUZ« koje je osnovao Mihajlo Petrović Alas, a sastajalo se u jednoj kafani kraj Bajlonijeve pijace. Iako je bilo mnogo zainteresovanih za dobijanje »članske karte«, ovo društvance nije želelo da proširuje krug »istomišljenika« i u njega se zato teško ulazilo.

- Poseban »šmek« beogradskim kafanama u 19. veku davali su njihovi orkestri, tzv. »muzičke bande«. Ti muzičari svirali su doboš, zurlu, bubnjeve, gočeve, harmoniku, ćemanete, frulu, tamburice, gajde, gusle...

Njihovo mnogobrojno prisustvo zapamćeno je po starom kalendaru 6. aprila 1867. godine, u vreme obeležavanja predaje ključeva Beograda knezu Mihailu Obrenoviću. Savremenici su tada opisivali grad kao nikad veseliji, jer se u njemu orio »Moravac«, svirale su se i pevale rodoljubive i ljubavne pesme, recitovali su se stihovi i glumilo po ulicama. Pevači i orkestri u to vreme uvek su prvo »pekli« zanat u kafanama, a među onima koji su ostavili trag u našoj narodnoj muzici treba podsetiti na Sofku i njenog muža violinistu »Paju Ciganina«, zatim Divnu Kostić, Mijata Mijatovića, Vukicu Vuku, Uroša Seferovića...- nabraja autor knjige, napominjući da je popularnost Sofke i Vukice Vuke ovde između dva svetska rata bila veća, od na primer, slave reprezentativca-fudbalera Moše Marjanovića. To su bile prave kafanske zvezde koje su kod nas sijale »rame uz rame« uz ime glumice Ita Rine. Sofka je sa orkestrom svog muža snimila i više od 40 ploča, neke od njih i u Parizu i Berlinu, a na tadašnjim nosačima zvuka »zavrtele« su se i pesme orkestra braće Cicvarić koji su snimili ploču još u vreme dinastije Obrenović. Po svom slavujskom glasu u beogradskoj čaršiji proslavile su se i pevačice iz Bugarske, ali je Sofka svakako bila muzička perjanica Skadarlije i kafane »Kod dva jelena« 20-tih godina prošlog stoleća. Njena pesma je kažu, umela da pomiri i najljuće stranačke protivnike kada bi se svake večeri iz njenog grla zaorilo »Zulfe mori Zulfe« ili »Lepa Fata«. Muška konkurencija Sofki je bio čuveni Brana Cvetković. Već je u legendu ušla priča kako su ga mnoge domaće i inostrane gramofonske kompanije neuspešno nagovarale da se umilostivi i stane pred mikrofon da bi snimio ploču. Ali, Branu je više od belosvetske slave zanimao kafanski život, pa je noću pevao a danju spavao i nije imao »slobodne termine« za snimanje. Navrat nanos, ipak je zabeleženo nekoliko parodija svojstvenih njegovom glasu i pojavi, a koje su se zvale »Artiljerija Rustikana«, »Osetljivo srce gospođe Cvrce«, Mitkov karasevdah«, »Luče i u papuče« i niz drugih muzičkih »bisera«.

Otkrivajući nekadašnju kafansku filozofiju našeg glavnog grada, dr Golubović se susreo i sa tamnom stranom njene medalje. On je došao do pisma Kneževske kancelarije iz 1824. godine u kome se spominju »tri bećara iz grada ovdašnjeg. Jedan je Džindži Gavaza, jedan je Kafedžibaša i jedan kod čauša vezirova i među njima trefio se i Čupko Pavel koji obijaju kuću, ulaze kroz prozor i noževima uspevaju da povrede ženu, bivaju uhvaćeni jedan okovan i svi dobijaju po 200 štapa po tabanima«.

Odmah po formiranju beogradskog suda 1826. godine i prvog izveštaja napisanog knezu, navodi se hapšenje nekih »bećara koji zaludniče i pijanče po kafanama, pa su jedni kažnjeni batinama, a drugi su proterani iz Beograda«. U izveštaju iz 1838. godine spominju se i učestali neredi na tadašnjim »krompir balovima« održavanim u kafanama. To su bili balovi za »običnu raju« bez skupih djakonija.

Da bi goste sprečio da izazivaju nerede, knez Miloš Obrenović uveo je porez za sve posetioce balova u iznosu od »deset groša za bolničku kasu i jedan cvancik za pandura«. Da se sa »četvoro očiju« pratio rad kafana, govori i preporuka iz decembra 1837. godine Miloša Obrenovića, tadašnjem šefu beogradske policije »da posebno motri na spletkaroše i besposlene koji se povlače u mehane i ružno govore o Praviteljstvu i prave »špionluke«. Sledeće godine  usledila je i »Publikacija« o zabrani igranja karata, pijančenja i larmanja u mehanama i kafanama, igranja karata za novac, kao i da se u njima ne sme služiti piće pijanim gostima i držati ih otvorene posle za to određenog vremena.

            Ali, ljubitelji lumperajki, lakih dama i ljute kapljice oduvek su bili »žilavi« i lako su »hvatali krivinu«. Uprkos naredbi koju je 1860. godine izdao tadašnji beogradski gradonačelnik Nikola Hristić - da se stanovništvo može zadržati u kafani do 23 sata, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera - nereda je i posle odlaska Turaka bivalo sve više. Tadašnja policija poslala je i protestno pismo Jevremu Obrenoviću, komandantu varoši beogradske o mehanama »koje su na neurednim mestima i gde se kojekakva bezakonja čine«.

Razlog što su te ugostiteljske ustanove, zadavale sve veću glavobolju predstavnicima reda i zakona, nalazio se i u činjenici da je Beograd za njih bio vrlo plodno tle. Naime, već 1858. godine u njemu je po popisu bila 271. kafana i mehana, statistika iz 1860. zabeležila je 307 ustanova ovog tipa, dok je sedam godina kasnije prebrojano u esnafu 139 kafedžija i 186 meandžija koji su pripadali utvrđenim kvartovima na Paliluli, Terazijama, Vračaru, Dorćolu, Sava-mali i Varoš kapiji.

 Godinu 1900. Beograd je dočekao sa 672 trgovca i mehandžija, što je bilo čak 15,8 odsto ukupnog broja socijalne populacije grada. Trinaest godina kasnije popisano je 212 ugostiteljskih objekata, kafana i hotela, da bi 1937. u Beogradu sa Zemunom radilo čak 23 hotela, 33 restorana, 433 gostionice, 427 kafana, 197 bifea, 412 narodnih kuhinja, 293 zdravljaka (u kojima se služilo mleko i jogurt) i 318 krčmi. Dr Golubović pronašao je i podatak da je krajem 19. i početkom 20. stoleća na prostoru današnjeg Trga Republike bilo 16 kafana, a rekorder je svakako bila Poenkareva ulica (sada Makedonska)  koja se u to vreme sastojala od 40 kuća, od kojih je 17 bilo pod kafanskim krovom.

A ko »zna svaku kafanu u gradu« i ume da »ubode dobar provod«, majstor je i da odabere lokal u kome se gurmanski jede. Pišući knjigu »Stare kafane Beograda« dr Vidoje Golubović otkrio je da je i u prohujalim danima, baš kao i danas, ponuda ovdašnjih kafanskih menija bila na svetskom nivou. Tridesetih godina prošlog veka rado se obedovalo u kafanama-restoranima »Kolarac«, »Srpska kruna«, »Dva jelena«, »Imperijal«... Ko je sa merakom »mastio brke« srpskim specijalitetima odlazio bi u kafane-restorane »Leskovčanin«, Ratnički dom« (danas u Domu vojske sa najvećom terasom u gradu), »Šiško«, »Trandafilović«, »Mladi Mavarin«, u kojima su ih zabavljale romske pevačice. Ljubitelji morskih specijaliteta i dalmatinskih vina nisu žalili para u kafani »Dva ribara« u ulici kraljice Natalije, a zbog rečnih specijaliteta išlo se u »Parobrodsku restoraciju« na savamalskom pristaništu gde su zalogaji »zalivani« srpskim vinima – sremskim, zatim crnim iz Župe, belim iz Smedereva, vermutom iz Sremskih Karlovaca. Kafanske meraklije častile su se i belim i crnim pivom, čuvenom šljivovicom koja se proslavila među francuskim vojnicima sa Solunskog fronta, a točila se i klekovača i kvalitetan brendi.    

Da bi se nabrojala imena svih nekadašnjih prestoničkih kafana, neophodno bi bilo imati jedan obimniji imenik. Jer svoje goste su imali »Zora«, »Esnaflija«, »Kod Arapina«, »Dva pobratima«, »Fišeklija«, »Sedam švaba«, »Bandist«... Pored čuvenih kafana u Skadarliji bile su poznate i »Kuća veselja«, »Biciklista«, »Ladovina«, »Sablja dimiskija«, »Nova skupština«, »Poslednji groš«, »Velika Srbija«. Da njihovim vlasnicima pored mnogobrojnih gostiju nije falilo ni kumovskog dara, pokazuju i imena poput »Pceto koje laje«, »Kod lepog izgleda«, »Daj dam«, »Kod Srpske nade«, »Burdelj«, »Radnička kooperativa«, »Ladno kupatilo«, »Kod Crnog psa«, »Zlatna slavina«, »Kod jeftinoće« i mnoge druge.

 Cela ova priča ne bi ni imala smisla, da oduvek nije bilo večnih boema i poslednjih romantika kojima su kafane drugi, ali možda i najdraži dom. A za ovu kategoriju kvalifikovali su se pesnici i slikari, vajari i filozofi, uspeli i neuspeli pisci, talentovani i uspešni. Ali, među njima bilo je i nesretnih i neshvaćenih iz svih slojeva društva koji su u kafanskom raju nalazili jedinu nadu, utehu i spas iz života koji za njih to nije. U brojnoj boemskoj vojsci Beograda verno su svim srcem i dušom između ostalih služili i Đura Jakšić, Tin Ujević, Čiča Ilija Stanojević, Branislav Nušić, Raka Drainac, Branko Radičević, Todor Manojlović Toša, glumci Aleksa Bačvanski, Lazar Telečki, Sava Rajković...

I kasnije, društvo za stolom pravili su im i kraljevi i prosjaci. Sve do danas, a i ubuduće, kafanska knjiga neprestano se piše i dopunjava dugim spiskom novih imena svojih poklonika. Jer kafanski ambijent, draž i dim su jedinstveni, neponovljivi i originalni izumi ljudske duše koja žedna, uvek treba svoj bunar želja. I pune čaše sa dubokim dnom za dobar cug naiskap. U zdravlje davnog juče, prohujalog danas i dalekog sutra.      

 

Antrfile1

 

Prve gradske kafane u Evropi

Da je Beograd pre svih drugih evropskih gradova, mogao da se pohvali svojom prvom kafanom, svedoče i podaci da su se kafane počele otvarati u Sarajevu tek 1592., u Londonu 1652. i dve godine kasnije u Marselju, Beč se »zakafančio« tek 1683., a Lajpcih 1694. godine. U 17. veku gotovo cela Evropa imala je kafane, a njihovom otvaranju doprineli su već tada organizovani međunarodni sajmovi. Fridrih Veliki bio je veliki protivnik kafana i strogo je zabranio njihovo otvaranje u Berlinu, ali mu to nije uspelo i 1779. godine već ih je veliki broj evidentiranih. Na početku svoje »kafanske karijere« 1790. godine, Pariz je udomio oko 900 kafana. U to vreme Zapad ih je tretirao kao mesta samo za privilegovane, da bi ubrzo one otvorile vrata i običnom življu. Najčuvenije kafane iz tog vremena bile su u Parizu »Procope«, u Veneciji »Menegazo«, u Rimu »Greco«, u Firenci »Mikelanđelo«. U vreme revolucije u Francuskoj, kafane su bile središta političke agitacije i propagande – u pariskom »Valois« sastajali su se rojalisti, bonapartisti su se locirali u »Lemblin«, a u Trstu je »Volti di cliozza« bio centar iredentističkih demonstracija do 1914. godine. Od kafana te vrste, vremenom se odvajaju pariske kafane musicos, u kojima se muziciralo (cafes-chantants) i u kojima su se mogla videti akrobatska intermeca, vodvilji, revije, baleti (cafes-concerts), a najveći procvat doživele su u vreme Napoleona III. Postepeno su te kafane pretvarane u današnji music-hol od kojih su najpoznatiji »Folies-bergere«, »Casino de Paris«, »Moulih rouge«.

 

 

 

 

Antrfile 2

 

Cigansko sokače

Verovali ili ne, Skadarlija je do 1825. godine bila poljana sa rupčagama kroz koju je tekao Bibijin potok. Naseljavali su ga Romi nakon 1830. godine kada je pročitan hatišerif, zato što nisu imali drugi slobodan prostor. Desetak godina kasnije to je bilo naselje sa mnogo straćara i vijugavim sokacima, a prostiralo se od Stambol do Vidin-kapije i bilo poznato kao Cigan-mala ili »Cigansko sokače«. Ova gradska četvrt dobila je naziv po Skadarskoj ulici koja je uneta u registar ulica 1872. godine, kada je izvršena i prva numeracija njenih kuća. Prostor sadašnje Skadarlije pruža se duž Dorćola i Palilule, pa su se beogradski boemi nosili mišlju da u njemu osnuju »boemsku republiku«.

 

Antrfile 3

 

Za svakog ponešto

Beograd je uvek privlačio brojne domaće i inostrane putnike za koje je još 1521. osnovan prvi karavan-saraj velikog vezira Piri Mehmed-paše. Turski spisi iz 17. veka spominju pet, šest karavan-saraja koji su bili samo privremeni smeštaj za goste, jer su podizani na glavnim putevima bez naročitog komfora. Ostali su upamćeni i karavan-saraj Mehmed paše Jahjapašića koji mu je namenio dobrotvornu svrhu za potrebe sirotinjske kuhinje i besplatnog prenoćišta, a postojali su i karavan-saraji Tujgun-paše u Donjem gradu, zatim sultana Sulejmana, dok je najveće beogradsko zdanje od 1572.-76. godine bio karavan-saraj Mehmed paše Sokolovića sa 160 prostorija. Pored karavan-saraja koji su imali i »bećarske odaje« za stanovanje neoženjenih zanatlija, udobniji smeštaj pružali su hanovi za duži boravak putnika namernika. U glavnom gradu svoje adrese u 18. stoleću imali su Maldovan-, Čukur-, Pirinč-, Čizma-, Jeni-, Ibrahim-Bašin- i Ćuprilića-han, a za vreme Miloša Obrenovića radili su i hrišćanski Krstićev i Topal-Naskov han. Pod beogradskom kapom bilo je mesta i za ljude »plitkog džepa« koji su se hranili u narodnim kuhinjama tzv. aščinicama. One su na jelovniku imale narodna jela poput papazjanije, čorbast pasulj sa suvim svinjskim rebrima, klot gulaš, svinjski i pileći pilav i proslavljenu »čorbu čok, mesa jok!«, ili kako su je još zvali aščijska čorba sa malo mesa. U mahalama su u aščinicama pravljena i bela peciva mahom veštim rukama Makedonaca. Oni su posebnim ritualom bojili atmosferu grada uzvikujući na ulicama: »Vrući, tazi, lepinji, simiti, penjerlije, mekani!!!« ili »Ćaji, ćaji, ajde ćaji vrući, majstor će me tući i za uši vući, majstorica još gore, ne da leba ni kore!!!«